Njujorški režiser, producent i scenarista, muzičar i lutalica, jedan je od poslednjih holivudskih autentičnih junaka živopisne i uzbudljive biografije. Poreklom je iz njujorškog Aper vest sajda, iz jevrejske srednje klase. Napustio je kuću već u četrnaestoj prepustivši se grozničavoj poteri za životnim izazovima i uzbuđenjima, koja traje i danas. U mladosti je bio kauboj, rodeo jahač, džez muzičar, lutalica, mornar, vojnik, radio disk-džokej, studirao je filosofiju...

U šou-biznis je ušao kao scenarista kod Dejvida Saskinda, a onda se zaposlio kao pisac i supervizor scenarija na televiziji (NBC) u Njujorku. Potom je prešao na suprotnu obalu, u Los Anđeles, u kome je sa Bertom Šnajderom stvorio tada (1966-1968) veoma popularnu seriju „Mankiz” koja je osvojila i Emi. U njoj su glavni junaci bili članovi izmišljenog pop-benda iz naslova koji su bili svojevrsni odgovor na engleske „Bitlse”.

Sa Šnajderom i Stivom Blaunerom osnivao „BBS prodakšn” s kojom snima svoj prvi film, „Glava” na kome mu pomaže kao scenarista prijatelj Džek Nikolson. U njemu su glavne uloge imali članovi „Mankiza”, a film je predstavljao parodiju na ratne filmove i svrstan je u najbolje predstavnike takozvane „poetske anarhije” šezdesetih. Bob Rafelson je sa svojim krugom prijatelja i saradnika i njihovim zajedničlkim angažmanima, ali još više ličnim primerom, odnosno socijalno-političkim stavovima, bio važan glas svoje generacije.

Na izmaku te uzbudljive decenije on snima svoj najbolji film, svoje životno delo „Pet lakih komada” (1970) u kome Džek Nikolson tumači manje-više njega samoga, čoveka koji napušta sve oko sebe na putu bekstva od samoga sebe. Taj film je bio jedan od stožera nove renesanse američke kinematografije tog perioda, uvod u izuzetno hrabru i važnu deceniju u razvoju Holivuda. Rafelson je, naravno, stvarao u sopstveno ime, ali je od mnogih prepoznat kao jedan od najznačajnijih „govornika” intelektualaca i vagabunda unutar umetničkih holivudskih krugova šezdesetih.

Još jedan veoma zanimljivi ekspoze o američkoj pop-kulturi bio je i njegov naredni film, „Gospodar Marvinovih vrtova”, ambiciozna studija ljudskih karaktera i američkog društva prikazana kroz priču radio-voditelja (Džek Nikolson) odlučnog da utiče na život svog brata (Brus Dern).

Rafelsonova kompanija „BBS” je producirala i popularni film Pitera Bogdanovića, „Poslednja bioskopska predstava”, „Sigurno mesto” Henrija Džegloma, kao i rediteljski prvenac Džeka Nikolsona.

Bogdanović je tokom karijere razvio prilično uspešan instikt za glumce pa je angažujući one u koje je verovao od njih stvarao zvezde ili im je bar davao prve, najvažnije, prilike. To je bio slučaj sa njegovim prijateljem Nikolsonom, ali i sa Džesikom Lang koju je uposlio u svom drugom „filmu života”, rimejku trilera „Poštar uvek zvoni dva puta”. Pre toga je značajno pomogao u lansiranju karijera Seli Fild i Arnolda Švarcenegera koje je angažovao pored Džefa Bridžiza u svom trećem filmu „Ostani gladan”.

Ipak, bogatstvo i opušten rad i život bogat retkim luksuzom mogućnosti nepovlađivanja bilo kakvim diktatima stekao je ne od filmova već od muzike. Kao producent i tvorac „Monkiza” koji su samo u prve dve godine rada prodali 23 miliona kopija ploča postavši istinski američki „Bitlsi”, slavni boem među režiserima je stekao oslobađajaće zamašni imetak.

Rafelson je često u životu probleme i nesuglasice s drugima, posebno autoritetima, rešavao pesnicama. U vojsci je udario pretpostavljenog pa je umalo završio na vojnom sudu. U Holivudu se proslavio fizičkim nasrtajem na producenta „Foksa”, tokom njegove posete snimanju filma „Brubejker” koji je režirao Bob. Taj sukob ga je, međutim, skupo koštao. Dat mu je otkaz i film je završio Stjuart Rozenberg.

Upliv u komercijalni film, jedan od retkih u svojoj karijeri, Rafelson je načino s trilerom „Crna udovica” (1987) koji je, ironično, snimio upravo za studio „Foks”. Po sopstvenoj tvrdnji Rafelson je 1990. godine snimio svoj najličniji film, „Mesečeve planine”. U njemu je Ričard Barton igrao istraživača u potrazi za izvorom Nila. Devet godina mu je trebalo da konačno snimi ovaj film, svoj prvi rad van okrilja Sjedinjenih Država.

Rafelson nije nikada prestao da putuje i to ne prestaje ni danas, iako je prevalio sedamdesetu (po nekim izvorima, rođen je 1933. godine, a po drugima 1935.). otprilike polovinu godine provede na putu, a drugu polovinu u nekom od poslova vezanih za film. U njegovoj filmografiji kao najveći promašaj u karijeri iako sa Nikolsonom u glavnoj ulozi i scenaristom „Pet lakih komada” Kerol Istmen kao autorom, vodi se komedija „Čovek nevolja” u kojoj je naprosto sve bilo pogrešno, a posebno računica o velikoj zaradi. Te zarade neće biti ni pet godina kasnije (1997.) kada potpisuje snažnu porodičnu triler-dramu „Krv i vino”, opet sa Nikolsonom u glavnoj ulozi.

Svoj deseti film „Pudl springs” (1998.) - stalno isticao kako bi bio veoma srećan ako u životu uspe da snimi deset filmova - Rafelson je uradio u televizijskoj produkciji studija „HBO”. Do danas je snimio još tri filma, jedan televizijski „Naknadna misao” i dva bioskopska, „Erotske priče” i „Bez dobrog dela” (po priči Dešijela Hameta) od kojih, međutim, nijedan nije bio zapažen. Pre četiri godine je režirao video-spot za pesmu Lajonela Ričija, „Cele noći”, za potrebe njegove kompilacije hitova „Kolekcija Lajnolea Ričlija” s čime se ponovo vratio komercijalnoj muzici.