Majkl i Bruno, iako polu-braća, totalno su drugačiji. Njihova jedina zajednička tačka je njihova majka koja ih je obojicu zapostavila radi bezbrižnog džet set života, dajući ih na čuvanje babi i dedi. Majkl postaje introvertni pasionirani molekularni biologičar dok Bruno robuje svojim fantazijama plaćanja seksualnih usluga.

Sve se menja kada njih dvojica, sad već sa trideset i kusur godina, pronađu ljubav. Majkl obnavlja vezu sa Anabelom, devojkom iz svog detinjstva, dok Bruno upoznaje Kristijan, koja deli njegove seksualne opsesije. Iako izgleda de je sreća napokon na njihovoj strani, surovim obrtom sudbine obe njihove žene postaju naprasno bolesne. Šokirani, Bruno i Majkl su u rascepu, da li da ostanu u veoma teškim vezama ili da se vrate svojim usamljeničkim životima.

Često ste poređeni sa Majkl Huelbekom, autorom romana „Elementarne čestice“. Da li vi pronalazite neke sličnosti?
Čitajući Huelbekov roman osećao sam se kao da sam otvarao predivan poklon. Ne bih nikada mogao da napišem tako nešto. Ali postoji jaka veza između nas. Imamo sličan smisao za humor i slično se ophodimo prema ljudima. I naši životi su imali paralele, obojicu su nas podizale bake. Huelbek piše o generaciji svojih baba i deda sa neobičnim saosećanjem.

Ovo je prvi put da ste snimili film koji niste sami napisali. Da li ste snimili film „Elementarne čestice“ kao reakciju na to koliko vam se svidela knjiga?
Definitivno. Kada sam završio sa čitanjem i spustio ovu knjigu, znao sam da je ovo roman koji bih voleo da sam ja napisao. Huelbek je uspeo da kompresuje u jednu knjigu 200 godina istorije vrednosti Zapadne Evrope. Njegovo mišljenje je da međuljudski odnosi i osnovne ekonomske potrebe i uslovi polako idu nizbrdo zbog toga što su ljudi okrenuli leđa religiji, samo voženi glađu za znanjem i naučnim istraživanjem. Međuljudski odnosi i veze su po njemu postale neprohodne džungle. Brunov lik mi je bio vrlo intrigantan jer poseduje sve grehove koje čovek može da ima. On je takođe odbačen od majke kada je bio mali, što je nešto sa čime i ja mogu da se identifikujem.

Kako ste uspeli da napravite film od komplikovanog materijala kao što je ova knjiga?
Odmah smo znali da film ne može da korespondira sa knjigom na bukvalnim i direktnim osnovama. Snimili smo film podeljen u dve ljubavne priče, u kojima su dva brata. Pokušali smo da presečemo i upadnemo u najzanimljivije delove tih veza. I tako smo došli do novog koncepta, gde su nam trebale slike iz prošlosti kako bi pokazali braću u ranoj mladosti.

Kako poredite ovaj sa svojim drugim filmovima?
Uradio sam dosta ozbiljnih fimova i ne bih da se ponavljam. Želim da učinim publiku srećnom, da im dam snagu i hrabrost. U današnje vreme, najveći izazov je prikazati ljudsku nesreću sa blagim dodirom crnog humora i učiniti publiku zadovoljnom.

Kako je bilo raditi sa Bernd Ejšingerom po prvi put?
Osetio sam se skroz opušteno sa njim i njegovim viđenjem umetnosti, verovatno zato što je on pasionirani sineasta koji govori jezikom filma. On može da projektuje knjigu na platno vođen samo svojim instinktima. Ne znam nikoga u Nemačkoj ko tako brzo može da razume semantiku filma. On takođe dolazi iz klasične škole filma.

Kakav film može publika da očekuje?
Koncentrisali smo se na priču o dva brata. Sukobili smo njihova dva, vrlo različita načina života. Na kraju, ovaj film je melodrama o pravim ljudima a ne neka teorijska socijalna kritika. Od Bernda sam naučio jednu stvar, a to je da nikada ne treba podilaziti publici.

Slični ste sa Huelbekom, obojica volite da provocirate, zar ne želite da vas ljudi vole?
Naravno. (smeh) Želim da me svi vole!